Jugoslavija u doba korone. Pogledajte galeriju spomenika bivše Jugoslavije.

Od Vardara pa do Triglava…Od Djerdapa pa do Jadrana…
Pamtite li tu pesmu (koja uopšte generacija je naša najbrojnija čitalačka publika) ? Ja svakako ne celu, ali da, pamtim da je bila simbol jednog drugog vremena, nekih drugih ljudi, naroda, nekakvog drugačijeg življenja. Nekih prošlih vremena. Kao i uvek, za nekoga san i i utopija, za nekoga pandorina kutija. I ja tu više ne bih ulazila u rasprave o tome da li je ta i takva zemlja, s tim i takvim uredjenjem i s tim i takvim sistemom valjala ili ne. To ne znam i bojim se da nikad neću znati.

Jugonostalgija… Nije to nostalgija samo za zemljom… To je nostalgija za jednim lepim osećajem da su ljudi bili ljudi. Danas, kada vodimo rat kako se to sad već popularno naziva „s nevidljivim neprijateljem“, kada smo nakon mnogo drugih ratova došli do tačke gde više nije važno u kom delu bivše Jugoslavije živiš, već kako da preživiš, želeli bismo da s vama podelimo jedno malo vidjenje našeg bloga, koji strojevim korakom gazi sad već treću godinu svoga postojanja, ima neke svoje stalne čitaoce i stalne pratioce, nekakve razne rubrike gde pokušavamo da se ujedinimo oko ideje da je važno putovati, čak manje važno gde i koliko daleko, jer i najkraće putovanje vodi do mnogo otkrivanja. Gradova, prirode ili sebe.

U moru svih tih priča, podelili smo priču o Kineskinji Xiao Yang, koja je uspela da tu nekada jednu zemlju ujedini svojom umetnošću. Xiao Yang je motivaciju za svoje fotografije koje su proizvod strasti prema svetlosnim efektima i betonskim gradjevinama (concrete addict, kako sama sebe predstavlja) našla na prostorima bivše Jugoslavije, gde je upotrebom reflektora i posebnom tehnikom fotografisanja oživela mnoge zapuštene spomenike i dala poseban sjaj betonskim zgradama.

Većina fotografija je napravljena noću, što im je dalo dodatnu draž.

Post o njenim umetničkim fotografijama dostigao je u pet dana neverovatnih više od 70.000 pregleda, više od 6.000 share-(ovanja) i toliko mnogo oduševljenja onim što nam je približila, ali pre svega tome što nam je vratila sećanja i otvorila oči da je lepotu lako videti i kad se nalazi tu, u neposrednom okruženju…